
Од почетка је човечанство тежило томе да буде у непрекидном заједништву са Богом, дајући Му захвалност за Његов дар живота и свега неопходног за живот. Захваљујући Богу за живот, човек је и примао живот и преобразио свакодневни живот и узимање хране у заједништво са Богом. Овај циклус заједништва – примање живота, давање захвалности и примање живота – био је уништен грехом када је човек престао да гледа на свој живот и свет око себе као на средство заједништва са Богом. Уместо тога, човек је сада гледао на Божје дарове као на нешто важно само по себи – за своје лично задовољство и употребу без икаквог упућивања на Бога. Човечанство је изгубило овај живот евхаристијског/захвалничког заједништва са Богом – „евхаристија“ је грчка реч за захвалност.
Ипак, Бог се заузео за човеково добро и постао савршен човек у Христу. Исус Христос потпуно је предао себе Богу. У Свом животу и смрти Он је Богу предао сав живот и све што постоји.
Учествујући у светој Литургији, верни са захвалношћу приносе Богу себе и све створено и примају од Бога његово тело и крв као нови живот – тако се поново успоставља прекинути циклус заједништва за вечност.
У евхаристијској прослави, светој Литургији – реч литургија значи служба, служење или јавно дело, кад предамо Богу хлеб и вино, што представља Његове дарове које нам је дао да одржимо живот, „Богу приносимо и свет и себе“, али то чинимо у Христу и у сећању на Њега.
Чинимо то у Христу, зато што је Он већ принео Богу све што је требало да принесе. Он је извршио ову евхаристију једанпут и за све, и није ништа остало што није било принето. У Њему је био Живот, а овај живот који је Он предао Богу, живот је свих нас.
Црква припада свима онима који су били примљени у евхаристијски живот Христов. И Црква то чини у сећању на Њега, јер приносећи непрестано свој живот и свој свет Богу, верни сваки пут откривају да нема ничег другог што би могло да се понуди и принесе, осим самог Христа – који је живот света, пуноћа свега што постоји. То је Његова евхаристија и Он је Онај који евхаристију приноси... Хришћани су укључени у Христов живот и Христос је њихов живот.
Према томе, можемо рећи да је света Литургија „вечно понављајући доживљај Божјег народа љубави Божје и реалности спасења“, и да нам се „у њој открива и дарује тајна спасења света у Христу“.
Чак ни најпрецизнији опис Литургије не може у потпуности да дочара унутрашњу, духовну срж Евхаристије. То је средишњи догађај ка којем гравитирају све остале свете Тајне и сав хришћански живот, и око којег се они окрећу. Она је заиста само срце целокупнога живота Цркве, средство и израз њеног јединства са Христом.
Сачувани писани и материјални трагови допуштају нам да са мање или више сигурности реконструишемо процес обликовања свете Литургије од најранијих времена до данас. Међутим, тешко да само научним методом можемо доћи до разумевања тога шта је света Литургија значила за Цркву, и шта за Цркву и свет она значи данас.
У Њему беше живот.
Јован 1, 4
Све у Њему постоји.
Кол 1, 17
Да ако један за све умре, то сви умреше. И Он за све умре, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе.
2 Кор 5, 14−15







