Чак и они који не припадају Цркви, могу да сагледају хришћан­ске корене савременог града. Ипак, Велика тајна која се одвија иза зидова православних хришћанских храмова њима оста­је недоступна.

По традицији која потиче још од Мојсија, у православној Цркви дан почиње од вечери.

Проток дана прате многа богослужења – заједничке молитве Бо­гу, заједничко општење с Богом.

У градским црквама нека од богослужења се служе тек повреме­но, а манастири су такорећи домови непрестане молитве.

Прва заједничка служба, крајем дана, јесте вечерња у којој се пра­вославни хришћани захваљују Богу за протекли дан.

Повечерје се састоји од читања низа молитви пред сан, да нам Бог подари мир душе и тела.

Полуноћница, у поноћ позива верне да буду увек духовно будни.

Јутрење – ујутро пре изласка сунца. Захвалност за протеклу ноћ и молитве за Божју милост у наступајућем дану.

А онда долази време за најважније православно богослужење, у коме се долази у најтешњи додир са Богом, центар целокупног живота Цркве − долази време за свету Литургију.

За свету Литургију се треба припремити. Треба се постарати за чис­тоту и тела и душе. Колико год је то у нашим моћима. Треба у великој, истовремено страшној и дивној Тајни достојно прићи Господу Богу.

На Литургију се, зависно од места и времена, позива ударањем у клепало или звоњавом звона.

Први позив свима који ће учествовати у Великој тајни обично је пола сата пре почетка Литургије, други позив – петнаест минута пре почетка.

„Много је званих али мало изабраних“, каже се на јед­­­ном месту у Јеванђељу.
У сваком случају, позив је упућен свима, и умногоме подсећа на позив за укрцавање на брод. Брод спасења.

Божанствена Литургија је сабрање свега постојећег у једно и његово путовање ка Царству Божјем. У њој смо сви сапутници на путу ка Богу.

Свештеник који намерава да врши свету Тајну дужан је да претходно буде измирен са свима и да нема ништа ни против кога; такође је дужан да, онолико колико може, чува своје срце од рђавих помисли, да се од вeчери уздржава у храни и свему осталом, и да буде духовно будан до времена свештенодејства.

Свештеник је литург (свештенослужитељ) и слуга тај­не човековог спасења.

Циљ свештеничке службе није ништа мање него „да дâ крила души, да је отме од света и да је преда Богу.

Пре саме Литургије одвија се обред проскомидије или приношења. Изворно проскомидија је означавала сас­тавни део богослужења. То је део богослужења у коме се свештеник и ђакон припремају за свету Литургију, и осим кад служи епископ представља одвојени део саме свете Литургије. Њено изворно значење означава принос или приношење Богу.

У овом обреду свештеник и ђакон припремају себе, ­и хлеб и вино за Евхаристију, а порекло му је у раној Цркви.

Хришћани првих векова са молбом да буду споменути на светој Литургији обично су од својих кућа међу осталим даровима за заједничку трпезу приносили посебно хлеб и вино.

Између принесених дарова за причешће су ода­би­рани један или више хлебова и одговарајућа мера ви­на, које је свештеник потребном молитвом спремао за свештену радњу. Остатак приноса постављао се на заједничку трпезу после свете Литургије – ага­пе, а што остане употребљавано је пре свега за из­државање свештенства, сиротиње, удовица и сирочади.

Свештеник се молио над овим приносима да их Бог бла­гослови, прими као жртву и да се сети, како оних који су их принели, тако и оних у чији су спомен при­­не­ти. Један ђакон је читао њихова имена.

Данас приношење почиње када свештеник и ђакон дају славу Бо­гу и замоле Га да се смилује и да им оп­ро­­штење грехова, а све то испред иконостаса. Када слу­жи епископ, владика, или више свештеника, про­­скомидију обавља најмлађи свештеник.