Ужурбани модерни градови живе у непрекидном покрету. Сви не­­куда журе, премештају се с места на место, да би се поново вратили тамо одакле су пошли. Иако је напустио природне рит­мо­­ве, модерни човек заправо и даље живи у кружном и понав­ља­­јућим ритму, карактеристичном за природне појаве.

Малобројни хришћански храмови у вртлогу градског кружења по­зивају нас на излазак из зачараног круга, на животно путова­ње ис­пу­њено смислом.

Христовим оваплоћењем, рођењем Сина Божјег у телу, његовом ми­сијом на земљи, страдањем на крсту и васкрсењем, људском ро­ду су се отворила врата Царства Небескога, а захваљујући бо­жан­­­­­­­ственој Литургији, у њега је могуће ступити.

Сви који узимају учешћа у божанственој Литургији, ступају ка Цар­ству које почиње да се открива.

Кроз свету Литургију Царство Божје заиста наступа у храму и веч­ност укида време.

Окупљени у храмовима пред почетак свете Литургије, верни су спремни за почетак великог путовања.

Свештеник: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Православна Литургија почиње свечаним славословљем: „Бла­го­сло­­вено Царство Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у све векове.“ Од самог почетка најављен је циљ: путовање у Царство Небеско. Ми тамо идемо и то не симболично него стварно. На језику Библије, а то је и језик Цркве, благословити Царство не зна­чи просто − клицати му. To значи изјавити да је оно наш циљ, крај свих наших жеља и интереса, нашег целог живота, највећа и последња вредност целокупног нашег постојања.

Благо­словити то значи прихватити у љубави; значи и кретање у прав­цу онога што се љуби и прихвата. Црква постаје тако скуп, са­бор оних којима је откривен крајњи циљ целокупног живота и свих оних који су га при­хватили. Ово прихватање изражено је у све­чаном одговору на славословље: Амин.

To је заиста једна од најважнијих речи у свету, јер изражава сагласност Цркве да следи Христа у Његовом вазнесењу ка Оцу да би учинио да то вазнесење буде судбина човекова. To је Христов дар нама, јер једино у Њему ми можемо Богу казати − Амин...

Амин – јеврејску реч која се у цркви често употребљава, дакле, можемо у својим мислима и срцу схватати као: тако је, истина је, нека тако буде, прихватам. Сав присутни народ речју „амин“ исказује своју сагласност са речима и радњама предстојатеља. Без те сагласности заједничка молитва није потпуна.

Свети Августин је написао да је „амин“ потпис хришћанина, пот­врђи­вање вере, сагласност са претходно изговореном молитвом.

Према овом „амину“ одлучена је судбина људског рода. Он открива да је покрет у правцу Бога отпочео.

Ђакон: У миру Господу се помолимо.

Народ: Господе, помилуј.

Ђакон: За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо.

Народ: Господе, помилуј.

Ђакон: За мир свега света, за непоколебивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо.

Народ: Господе, помилуј.