АНЂЕЛИ И ЉУДИ СЕ УЈЕДИЊУЈУ
МАЛИ ВХОД И ЕВАНЂЕЉЕ

За рану Цркву, Књига Еванђеља је била од неизрециве вредно­сти, јер то је била Реч Живота. Један од уобичајених циљева римског прогонства је била конфискација и уништавање Књиге Еванђеља. Она је, заједно са светим судовима, чувана на безбед­ном месту током недеље, а изношена је само због служења божан­ствене Литургије. Ово стање је трајало све до почетка IV века, и про­менило се тек на крају Диоклецијановог прогонства. У тим годинама прогонства, верни би се окупљали пре него што је Литургија почињала; уобичајили су да певају Псалме слављења ишчекујући предстојеће заједништво са Богом.

Свеште­ници су долазили носећи Књигу Еванђеља и свете судове, сасуде. Улазили су у цркву, носећи Књигу Еванђеља у сам центар грађевине. Затим је, после читања еванђелске поруке целом скупу, Књига Еванђеља била одношена до Олтара. Из те праксе про­изашла су два дела Литургије: антифони (наизменично певање рефрена који се односе на стихове из псалама) и Ма­ли вход (улазак, ход)...

Кад су се прогонства окончала, хришћани су већ могли и да држе Књигу Еванђеља у цркви. Све до недавно пракса је била да Еван­ђе­­ља буду у средини цркве на почетку Литургије, и да се одатле пре­несу у светилиште у току Малог входа да би се са тог места чи­тало пред Олтаром. По доношењу у средиште скупа, Књига Живота бива однета у светилиште, где би кроз Еванђеље Исуса Христа, цео скуп ушао у Царство да саучествује у Евхаристији.

МАЛИ ВХОД

После молитава и величања долази Мали вход (вход је црквенословенска реч за улазак). У општем крета­њу службе Божје, верни чине одлучујући корак нап­­­ред: сабрани на земљи као људска заједница, при­бли­жавају се Божјем Престолу. Уводе се у неизреци­во Бо­жје присуство.

Мали вход је тако назван да би се разликовао од Ве­ликог входа у коме се, нешто касније током Литурги­је, у светилиште уносе евхаристијски дарови – припре­мљени хлеб и вино. Малом входу давана су бројна симболичка објашњења.

На пример, појављивање свештеника и ђакона из Све­тилишта са Еванђељем, улазак у тело Цркве и њи­­хов коначни повратак са њим у светилиште, повезивано је са појављивањем Исуса Христа на земљи. Он је дошао са Неба (Небо симболише светилиште) у свет (то јест, међу народ у брод цркве). Пошто ис­пу­­ни Своју земаљску мисију, наговештено Стра­да­­ње и Васкрсење, поново се враћа, вазноси к Оцу. Ипак у центру свих ових објашњења стоји пре свега исто­ријски повод…, доно­шење Еванђеља и Дарова које носе свештеници, и заједнички улазак свих у цркву.

После отпеваних молитви јектенија и антифона, свеш­теници су били ван светилишта. У овом делу Литургије улазили су у светилиште са Књигом Еванђеља, до Олтара, до Христовог трона у Његовом Царству...

У току певања трећег антифона, одвија се вход са Еванђељем.

Кад се почне: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, свештеник и ђакон, стојећи пред светим Престолом, чине три поклона. Затим свештеник, узевши свето Еванђеље, даје га ђакону; и тако, изи­шавши кроз северна врата, чине Мали вход, док пред њима иду свећоносци; и ставши на обично место обојица приклањају главе, и када ђакон тихо каже: Господу се помолимо,

свештеник почиње молитву Входа: Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Анђела и Арханђела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Ђакон говори свештенику: Благослови, Владико, свети Вход.

Свештеник благосиљајући говори: Благословен Вход Светих твојих свагда, сада и увек и у векове векова. Амин.

Ђакон гласно: Премудрост, смерно стојмо!

Тада се пева: Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу: Сине Божји, дивни у Светима (ако је не­­деља: васкрсли из мртвих), спаси нас, који Ти певамо: Алилуја.

Свештеник и ђакон, док стоје пред Царским дверима, стоје на самом прагу Царства! Оно што се дога­ђа у овим пона­вљаним етапама божанствене Литур­гије није само симболичан већ стваран дога­ђај. Та­ко, док свештеник напредује кроз Царске двери у Свет­илиште, он пре­д­води народ преко прага Цар­ства, корачајући дословно из овог света у следећи. С обзиром на то да је цела божанствена Литургија напредовање, успон, онда ће и свештенство и сав народ бити уздигнути из обичног света у димензију Царства Божјег!

У нашем данашњем обреду, ово мистичко значење Входа унеко­лико је сакривено − зато што свештеник већ стоји испред Олтара. Вход је само кружни ход из Олтара натраг у Олтар. Мали вход је, ипак, сачувао свој чисти облик у архијерејској Литургији (литургији коју врши епископ, владика), где епископ, који је све до тог тренутка стајао у средишту сабрања, први пут приступа Олтару.
Ради се о изворном обреду, који значи управо кретање унапред и нагоре. Цела Литургија је покрет, литија Цркве која следи Вазнесење Христово. У Своме Вазнесењу к Своме Оцу Христос нас води са Собом. Он улази у небеску Светињу а и ми улазимо са Њим. Стајемо пред славу Господњег Престола.

Истина, улазе само свештеници. То је због тога што је свештено­служитељ глава сабраног Тела. У ствари и читаво сабрање верних духовно улази са њим, и преко њега сада стоји пред Олтаром.

Ушли смо, дакле, кроз Царске двери, стојимо пред Богом, при­пре­­мамо се да чујемо Његову Реч, да прине­семо на жртву свој живот и примимо храну новога Живота.