ОСТАВИМО СВЕ ЗЕМАЉСКЕ БРИГЕ
ВЕЛИКИ ВХОД

Оставимо све земаљске бриге... Градски живот има свој ритам коме је тешко умаћи. Мрежа свакодневице која нас држи у својој власти састоји се од потреба, жеља, друштвених веза и за­датака. Позив који се вернима упућује на почетку другог дела православне Литургије – „Оставимо све земаљске бриге“ – није исто што и оно лекарско „Немојте да се нервирате“. Од верних се очекује да оставе за собом, да релативизују све аспекте свакодневице и да пођу са Христом у Велику тајну. Ни мање ни више него да прођу са Њим кроз смрт у Васкрсење за вечност.

Херувимска песма, кађење Олтара и сабрање (вернога наро­да)­­ као­ и преношење евхаристијских дарова у Олтар (Вели­ки вх­­од) чи­не први значајан „покрет“ (двиг) Евхаристије − При­но­­­шење, као жртвени чин Цркве која приноси Богу на жртву наше жи­­­во­те. Ми веома често говоримо o Христовој жртви, али лако за­­­бо­рав­љамо да Христова жртва тражи и подразумева и нашу лич­ну жрт­ву, или, боље рећи, наше лично „присаједињење“ Христовој жрт­ви, стога што смо − Његово Тело и учесници у Његовом животу. Жрт­ва је природан покрет (подвиг) љубави, чин самодари­вања, са­мо­одрицања ради другога. Када волиш некога, твој живот је у оно­ме кога волиш, ти му на дар предајеш свој жи­вот, сло­бодно, драговољно, радосно, и то даривање себе по­с­таје истински смисао твога живота.

Свештеник говори прву молитву верних: Благодаримо Ти Господе Боже Сила, који си нас удостојио да и сада станемо пред твој свети Жртвеник и припаднемо твоме милосрђу за грехе на­ше, и за незнања народна. Прими, Боже, молбу нашу; удостој нас да Ти приносимо молбе, и срдачне молитве и бескрвне жртве за сав народ твој; и ослободи нас, које си силом Духа твога Светога поставио на ову службу твоју, да незазорно и несметано, са чистим сведочанством савести наше призивамо Тебе у свако време и на сваком месту, да услишивши нас, ми­лостив нам будеш у обиљу благости твоје.
Гласно: Јер Теби приличи свака слава, част и покло­њење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.
Народ: Амин.
Ђакон: Опет и опет у миру Господу се помолимо.
Народ: Господе, помилуј.

На почетку другог дела свете Литургије, Литургије верних, присутни се позивају да се моле у миру, a пој­ци одговарају са Господе, помилуј, нашта свеш­теник чита тајно прву молитву верних, у којој се мо­ли за опроштај грехова и својих и народа, и моли по­­моћ за приношење бескрвне жртве.

Реч „премудрост“ опомиње присутне да њихова пажња у време приношења дарова са жртвеника на Престо и за време освећења треба да је будна а не ра­сејана, јер се освећење дарова обавља са нарочитом пажњом.

Затим ђакон почиње другу јектенију (низ молитви), за време које свештеник чита другу молитву верних у којој се моли за очишћење душа и тела оних што стоје пред Часном трпезом. Моли се за напредак жи­­вота у вери и одуховљење разума оних који се са њима моле, и за достојно причешће светим Тајнама.

Ђакон: За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо.
За мир свега света, за непоколебивост светих Бо­ж­јих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо.
За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо.
Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и тескобе, Господу се помолимо.
Ђакон: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Бо­же, благодаћу твојом.
Народ: Господе, помилуј.
Ђакон: Премудрост!
Свештеник изговара другу молитву верних, тихо: Опет и много пута Теби припадамо, и Теби се моли­мо, Благи и Човекољубиви, да, погледавши на молитву нашу, очистиш душе наше и тела од сваке нечистоте телесне и духовне и даш нам да невино и неосуђено стојимо пред светим Жртвеником тво­јим. А даруј, Боже, и овима који се моле с нама, на­п­редак у животу, и вери и разуму духовноме; дај њима који Ти свагда служе са страхом и љубављу да се невино и неосуђено причесте светим Тајнама тво­јим, и да се удостоје Небеског царства твога.
Возглас: Да свагда чувани влашћу твојом, Теби сла­­ву узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.
Народ: Амин.

Литург признаје и исповеда своју недостојност и бо­жанску величанственост Тајне коју је позван да изврши. Упркос томе, приступа светом Жртвенику јер се не ослања на сопствену чистоту и светост, него на милост Божју.